СВЕТИЊА НА ЛУЋУ
Нешто дуже од двадесетак километара од Фоче, и исто толико далеко од Тјентишта, у селу Попи, налази се црква Успенија Пресвете Богородице. Надвисују је планина Малуша и Зеленгора. Са друге стране над ријеком Сутјеском, планински масиви Вучево и Волујак, увијек прошарани снијегом.
Као мрки, под оклопом, добро наоружани средњовјековни витезови ове планине, чувају црквицу која се као печурка, у њиховом скуту изгубила. Намјернику се указује тек онда кад стигне пред њену порту.
Књиге староставне казују да је на том мјесту, још у раном средњем вијеку, била православна богомоља. На њеним темељима, два вијека касније, почетком осамнаестог вијека, саграђена је црква. Зидана је каменом а покривена дрветом. Тек толико да се у њој може упалити свијећа и неколико вјерника помолити Богу.
Иако су у минулим вијековима и ратовима који су тутњали и овим простором, страдала сва села и уништене многе куће, црква Успенија Пресвете Богородице никада није паљена нити демолирана, њу је, полако и истрајно, као црв, грицкало једино вријеме. Легенда о постанку ове црквице слична је неким исприповиједаним причама и сеже у доба турске страховладе.
Ево те приче.
Село у коме се налази црква некада се, казује легенда, звало Попи. Назив је добило по томе што је у њему била поповска кућа у којој су службовали свештеници. У доба турске страховладе у тој кући живјели су млади брачни пар – поп и попадија. Имали су трогодишње мушко дијете. Селом се причало како турске харачлије по селима купе мушку дјецу и одводе их за јањичаре. Да би сачувала своје дијете, попадија је колијевку однијела у врт и сакрила у боранију која је стасала уз притке. Било је љетње доба. Ноћу је колијевку уносила у кућу, а дању је стално обилазила и хранила дијете.
Једног дана, каже легенда, понијела је дјетету врело млијеко у бакреној посуди. Саплела се о вријежу, посрнула и просула млијеко по дјетету. Дјечаку је то млијеко направило опекотину на лијевој руци, која је имала облик сабље. Харачлије су дошле да узму дијете. Родитељи су бранили, али нису могли одољети сили. Попадију су ударили и без свијести оставили пред кућом, а попа одвели и посјекли на мосту на ријеци Сутјесци.
Попадија је остала сама. Преко ноћи је осиједила и ослабила. Пролазиле су године. Прошло их је више од двадесет када је, на путу за Херцеговину, у село стигао нови, млади паша.
Чадоре су разапели на ливади, близу воде, недалеко од поповске куће. Ујутро, док је пролазила да узме воду, паша запита старицу – попадију: зар ти, стара, немаш никога млађег да ти донесе воду?
- Е мој, синко, имала сам, али више немам. Сада сам као суво дрво у планини.
Паша се, казује даље прича, заинтересовао и замолио старицу да муисприповиједа своју причу. Кад му је све испричала, он је запита:
- Да ли би ти по том биљегу препознала свога сина?
- Како не бих. Такав биљег нема нико, има га само мој син.
Паша скиде зелену доламу, заврати лијеви рукав и показа биљег у облику мача.
- Сине мој! – изусти мајка и онесвијести се.
Легенда даље казује како је, по жељи своје мајке, паша одобрио градњу цркве која не смије бити већа од говеђе коже, нити јој кров смије бити виши од човјека. Црква мора бити саграђена на истом мјесту на коме је некад била.
Мјештани су, тако како је одобрено, градили цркву. Да би могла служити намјени, укопавали су је у земљу, како кров не би прелазио одобрену висину, а по величини није прелазила оквир које је обухватала искројена кајаса.
Са сјеверне стране цркву је надвисивала и заклањала велика стијена, а са источне, куда је пролазио пут, бријег и високо растиње.
Управо из тих разлога црква није имала звоник, тако да се звонима није ни оглашавала. Вјерници су на молитву одлазили ћутке у заказано вријеме и тако се и враћали. Дрвени звоник подигнут је стотињак година касније на стијени изнад цркве.
Та једнобродна грађевина, димензија пет пута седам метара својевремено је, мада нема доказа које је то године било, проширена за полукружну апсиду и дио простора на источној страни. Разлика је уочљива на крову, који је био од дрвене даске, да би касније када је иструлио, био замијењен лимом. На апсиди је остала ћерамида. Остали дио крова прекривен је клисом. Те грађевинске технике већ одавно нема.
Само један податак, довољна је илустрација. За уобичајено прекривање требало би осамдесет метара квадратних дрвета. За покривање клисом утроши се шест пута више.
Ето објашњења зашто кров траје и данас, а претпоставља се, постављен је 1834. Године, како пише у камену изнад улазних врата.
За израду клиса бирано је најбоље храстово дрво. Сјекло се у позну јесен, кад заврши вегетација, а онда кесало ,,срце“ дрвета, његова ,,црвен“. Гредице су биле дугачке шездесет, широке петнаестак, а дебеле не мање од три сантиметра.
Дрво је сушено на промаји годину дана. Тако припремљене гредице сјечене су косо, а вјешта рука мајстора на крову их је слагала тако што је сваки сљедећи слој ,,напуштао“ претходни за десетак центиметара. Кров је прекриван са четири слоја тако да је имао степенаст изглед.
Посебну вјештину мајстори су показивали техником израде поруба и поткова који су штитили објекат од кише и сњегова.
Начин градње објашњава и дуговјечност покривке ,,на клис“ која се у градитељству сматра једном од најстаријих, али и најкомпликованијих. Покривку ,,на клис“ радили су само најбољи и најискуснији мајстори.
Довратник на улазу у цркву је урађен од лијепо клесаног камена. Завршава се лучно. Са стране су два уклесана крста, а у темељу лука исклесан је већи крст и на њему исписана година 1834. Претпоставља се да та година обиљежава вријеме када је богомољи стављен кров од клиса.
Црква је поплочана каменим плочама на којима су угравирани мозаици.
Иконостас је урађен у дрвету. Једноставан је, а на њему су фино изрезбарене царске двери. Тај дуборез, казују документа, рађен је у седамнаестом вијеку. На иконостасу су биле фреске које је вријеме оштетило. Међу иконама, које се налазе у храму је икона Пресвете Богородице. Настала је у седамнаестом вијеку. Вријеме је на њој оставило дубоке трагове.
У цркви је и икона Светог Николе, настала у деветнаестом вијеку. Неке овдашње иконе својевремено су пренесене у православну цркву у Мостару.
Међу ријетким предметима су два кандила, израђена од неке легуре. Необична су по томе што су срцоликог облика и што са стране имају два крила. У употреби су и данас. Из црквице гледају три мала прозора.
Двадесетак камених степеника воде до дрвеног звоника подигнутог на стијени изнад цркве. Звоник је саграђен прије двадесетак година. Те исте године направљена је и нова подзида у порти цркве.
У порти је и црквена вода. Извор је, кажу мјештани, увијек исти, баш као и температура воде. Дравије и питкије воде, тврде, нигдје нема.
Мјесто Попов Мост на Тјентишту, назив ј, вјерује се, добило по свештенику из Попа кога су Турци, кад су му отели сина одвели га у јањичаре, погубили на мосту који је на том мјесту премоштавао ријеку Сутјеску.
Одломак из књиге Радисава Машића: ЗНАМЕЊЕ СТАРЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ
